Подсетник

МАЛЕ ЛЕКЦИЈЕ ИЗ ВЕЛИКЕ ПОЕЗИЈЕ: ПРОФЕСОР АНЂЕЛИЈА ПОПОВ
Поуке које се не заборављају
Учила је младе да пишу, мисле, виде, осећају, живе. Знала је колико је важно сачувати стил, писменост и језик. Дивила се мајсторима стила, нарочито Андрићу. У тананости језика и књижевности увела је многе доцније великане, попут Васка Попе. Антологију старих песама Богдана Поповића знала је наизуст. На последњем часу, заједно са студентима, тихо је отпевала Бранкову песму „Девојка на студенцу”. Свечано и озбиљно

Пише: Драган Лакићевић

Многи, или готово сви, памте своје учитеље, наставнике и професоре. Много их више памтимо по добру него по злу – пролази време: сећање на младост улепшава ствари и прошлост уопште. Ипак, неки су, међу њима, посебни. Ево једног таквог учитеља из моје, или наше младости – многи су је упамтили. Неки су је већ поменули.
Анђелија Попов, професор на Одсеку за југословенску књижевност Филолошког факултета у Београду.
Звали смо је Баба Анђа, или Бака Анђа, или још краће Банђа. А није била никаква бака, него смо ми били деца.
Личила је на старију девојку, у веселим бојама. Ништа старачко, али понешто старинско вејало је из њеног лика – гласа и речи.
Анђелија Попов држала је предмет Вежбања из практичне стилистике. (Стилистика је, може се рећи, „наука о поетским средствима израза, фигурама и тропима”; тропи су стилске фигуре – „преношење речи из правога значења у неправо”.) Вежбања су била део предмета Теорија књижевности. Теорију књижевности, на првој години студија, предавао је проф. Иво Тартаља, одличан тумач поетика, син Гвиде Тартаље, славног песника за децу.

КУЋНО-ШКОЛСКО ВАСПИТАЊЕ

На самом почетку, изненадио нас је њен приступ нама као својој деци. Мислили смо да смо одрасли: пунолетни, започели високе студије, обраћају нам се са колега, а она каже децо, или дете моје. После смо схватили да нас је она, тада, на првој години студија, преводила из млађег узраста у старији, из гимназије на факултет.
Најпре нас је уписала у своју свеску – за свакога по једна страница: име и презиме, школа коју смо претходно завршили, име професора књижевности који нам је предавао на матури и наслов матурског рада. Хтела је да зна где смо раније учили, ко нас је упутио ка студијама књижевности и језика (можда неки њен некадашњи студент), на чему смо већ радили, за коју тему смо се већ били определили.
Затим, нешто посебно: „Кажите ми своје име и презиме онако како се изворно изговара у вашем родном месту!” Ставила би нагласак – да нас прозива онако како смо се звали у свом завичају. И никад у том изговору није погрешила.
Ако јој кажемо да смо болесни, она неће заборавити да нас већ сутрадан, или кад се појавимо у учионици, упита како смо, јесмо ли оздравили. „Ово су јесењи дани, децо, морате се чувати!” рекла би Бака Анђа.
Знала је ко од нас станује у дому; питала јесмо ли се уселили, како нам је тамо, хоћемо ли се навикнути, има ли услова за учење... „Уосталом, ту су вам библиотеке. И наш одсек има своју читаоницу!”
Помно је читала наше писмене радове – у ствари, учила нас да се изражавамо јасно, поступно, писмено. Сећа се тога и њен колега Иво Тартаља. Он бележи да је за писмени састав сматрала нарочито битним неколико елемената: правилно схваћена тема, садржајна и добро изабрана грађа, добра композиција, прегледни параграфи, јасно стилизоване реченице и подесан избор речи, савладана граматика матерњег језика, коректан правопис, уредна техничка страна.
Ко тако млад научи неко њено правило или упутство, никад га неће заборавити. Ко све то савлада и извежба, може да пише и друге да учи како се пише.
У њеном учењу било је највише стилистике, али и опште писмености-граматике, анализе и читалачке етике, као основног кућно-школског васпитања.

ПРОФЕСОР КРЕСТИЋУ И ПОПИ

Анђелија Попов рођена је 11. септембра 1909. године у Зрењанину. У опроштајном говору, одржаном на њеној сахрани, 28. новембра 1998. године, на Новом гробљу у Београду, професор Јован Деретић поменуо је и главне токове живота драге покојнице: „Из свог родног Зрењанина, после завршног вишег течајног испита, дошла је у Београд и уписала се на чувену XIII групу где је студирала националну књижевност, домаћу историју, стране језике. Увек се са захвалношћу и поштовањем сећала професора код којих је учила, Павла Поповића, Александра Белића, Миодрага Ибровца и других. Од завршетка студија 1932, до доласка на наш факултет 1954. обављала је многе послове: била суплент а потом професор у гимназији у Вршцу с ког места је отпуштена за време рата од немачких окупационих власти, потом је постала професор у гимназији у Зрењанину, тадашњем Петрограду, после рата коректор у штампарији ,Слободна Војводина‘, потом поново професор гимназије у Зрењанину... професор у школи за васпитаче у Новом Саду...”
У мемоарској књизи Запамћења, академик Василије Крестић сећа се да му је љубав за читање књига развила професорка гимназије у Зрењанину, Анђелија Попов. Њен гимназијски ученик био је и Васко Попа.
Током двадесет година наставе на Филолошком факултету, обављала је многе драгоцене послове. У раду Друштва за српски језик одржала је велики број стручних предавања за професоре и наставнике српског језика. Била је сарадник часописа Књижевност и језик, где је објавила радове као што су: „О потреби систематског рада у настави писмености” (1955), „Облици писмених састава” (1956), „О неговању интелектуалног стила ученика средњих школа” (1964). Аутор је књиге: О неговању писменог изражавања у стручним школама: Процес писања, анализа и оцењивања школских писмених задатака... Такође, приредила је савремено издање Сервантесовог Дон Кихота у преводу Ђорђа Поповића. Преводила са словеначког. Упамћена је њена изузетна анализа Андрићеве приповетке „Аска и вук”.
У писмености, била је ауторитет од великог поверења. Писца ових сећања научила је шта је конгруенција.

ТИХО КРОЗ ЖИВОТ

„Прошла је кроз живот тихо – написао је Јован Деретић – скоро нечујно, била скромна, мало о себи говорила, мало за себе тражила и, нажалост, још мање добијала, тек када је отишла у пензију добила је стан, своју гарсоњеру, и радовала се томе као да почиње а не завршава каријеру.”
У пензију је отишла 1973. Нисмо ни знали да смо њена последња генерација.
Десетак година после завршених студија, бејах објавио неколико књига, био сам на пола пута између ђака и писца, а она у још дубљој пензији, срео сам је у улици Лоле Рибара – сад је то поново Светогорска. Познала ме, застала, загледала се у мене оним брижно-строгим плавим очима драге старице: „Пратим вас, колега Лакићевићу, ви сте постали озбиљан књижевник... Желим вам да тако наставите. Волим кад моји студенти напредују...”
На последњем часу, при крају школске године, и не слутећи да су то њени последњи дани за катедром, колегинице с наше две групе – заједно смо ишли на наставу стилистике – скупиле су од свих нас новац и купиле професорки Анђелији књигу, поклон-успомену. Написале посвету и сви смо се потписали.
Госпођа Анђелија примила је књигу свечано и озбиљно, као да прима највише одликовање. Онда је, при самом крају часа, рекла: „Децо, ово је свечани дан и час. Хајде да га тако и завршимо – да заједно, тихо, да другим учионицама не сметамо, отпевамо Бранкову песму Девојка на студенцу.”

      Кад сам синоћ овде била
И водице заитила,
Дође момче црна ока
На коњицу лака скока,
Поздрави ме, зборит оде:
„Дајде, селе, мало воде!”
(...)

Напамет знам ову песму одувек, али, док ово пишем, проверавам сваку реч у изворном издању: не сме се грешити у цитирању поезије – тако нас је учила Анђелија Попов.
Певали смо. Певала је у нама српска поезија.

И ТАКО ДАЉЕ ПОЕЗИЈА

Волела је ремек-дела, највише поезију.
У својој успомени-огледу о Анђелији Попов, под насловом „Преданост неговању стила”, проф. Иво Тартаља на почетак је ставио оно што ћу ја ставити на крај ове реминисценције. Он пише: „У својим познијим годинама професор Анђелија Попов поднела је једну тешку операцију, и кад нам је причала о њој поменула је узгред, како се међу болничким особљем прочуло да она зна лепе старе песме из антологије Богдана Поповића. Кад је хирург требало да јој вади конце, замолио је да му, док он ради, казује те песме које зна наизуст. Али коју – питала је она – из антологије Богдана Поповића, знам их све?” И тада је, са болесничке постеље, заинтересованом хирургу рецитовала песме српских песника.
И то је била њена школа: знати поезију напамет!

***

Иво
Волела је српске писце, мајсторе стила, највише Андрића. Девојке су одмах, тамо где се у паузи могло пушити, ћућориле како је некад, а можда и сад, била заљубљена у писца „Јелене, жене које нема”. (И Андрић је тада био жив – био је срећан онај ко би га видео у шетњи Ташмајданом.) А проф. Попов била је заљубљена у Андрићев префињени стил и језик – у тананост изражавања, као врхунац говора, писања и уметничког приповедања.

***

Амбро
У паузи између два њена часа ушао је у чувену салу број 11, мало старији од нас, песник и боем Амбро Марошевић (погинуће у саобраћајној несрећи неколико година касније на прометној београдској улици). Представио се и замолио нас да саслушамо неколико његових песама, како бисмо га упознали и долазили на његове књижевне вечери. Главна његова песма имала је наслов „Сваки човјек има тетку”. (У говору и реторским облицима, био је следбеник Бране Петровић – биле су то године кад је поезија имала широку популарност: свуда се рецитовало, постојао је и израз „естрадни песници”). Кад је био на средини друге или треће песме, у учионицу је ушла Бака Анђа. Угледала песника како рецитује, застала и померила се између врата и чивилука, тихо, да не нарушава тај чин. Сачекала да Амбро заврши. Кад је завршио, песник јој се наклонио, захвалио и изишао.